Симболи

ПОРЕКЛО И ПРАВИ СМИСАО ЗАСТАВЕ СА „МРТВАЧКОМ ГЛАВОМ”
За Отаџбину, до смрти
Деценијама поистовећивана са оклеветаним Равногорским покретом и његовим карикатуралним приказивањем у „партизанским филмовима”, ова славна ратна застава потиче заправо из XIX века. У Србију су је донели руски добровољци у Српско-турском рату 1876. Била је застава српских комитских и четничких организација у Македонији, па организације „Уједињење или смрт”, па ударних српских јединица у Балканским и Првом светском рату, па застава Четничке команде закаснело установљене у Војсци Краљевине Југославије 1940. године. Заветовани Отаџбини на борбу до смрти, они који ступају под овом заставом поручују: „Победићемо! Смрти се не плашимо, јер већ смо мртви”

Пише: Владимир Матевски

Застава са симболом „мртвачке главе” један је од најпрепознатљивијих српских ратних барјака. Деценијама га је пратила стигма оклеветане четничке заставе која је, у јавности обликованој тада владајућом идеологијом,  наглашавана карикатуралним  приказима бораца Равногорског покрета у партизанским филмовима.  Шира јавност у Србији тек од деведесетих година XX века почиње да се упознаје са коренима и смислом четничког покрета, чији је најпознатији војни симбол црни барјак.  Застава са „мртвачком главом” (лобања са укрштеним костима испод)  често је потпуно погрешно схватана и доживљавана. Она симболизује ништа друго до спремност на крајње самопожртвовање, по цену живота, како би се извојевала победа и слобода.  Према предању, прах праоца Адама налази се на Голготи, где се, као што је познато, одиграло и распеће Спаситељево. По Божјем промислу, крв Христова опрала је од греха Адамову лобању, а преко њега и читаво човечанство, отварајући пут спасења. Тако гледајући, Адамова глава има значење ослобођења из ада и смрти, значење спасења. На великом броју приказа Христовог распећа, у подножју крста може се видети баш „мртвачка глава” са укрштеним костима или без њих.
Застава са „мртвачком главом” и укрштеним костима у Србији се појављује у другој половини XIX века.  Донели су је руски добровољци у Српско-турским ратовима. О овој застави руских добровољаца Пера Тодоровић у књизи Одломци из дневника једног добровољца. Успомене из српско-турског рата 1876. године пише:
„У половини августа још је било врло мало Руса у нас, особито је мало било простих војника, свега 20-30 људи. Тих, дакле, тридесетак Руса и толико Црногораца саставили су под командом Руса Кирилова такозвани одред плостунов. Ова чета имала је црну заставу са белом мртвачком главом и укрштеним костима, као што се реже на гробовима, и звала се још и легија посвећена смрти.”
Тодоровић даље објашњава да су ови храбри ратници себе, зарад победе, већ избрисали из бројног стања. Истицањем црне заставе са „Адамовом главом” то непријатељу и показују, како би га заплашили: „Победићемо, смрти се не плашимо јер већ смо мртви!” Зато су они и били, како то Пера Тодоровић пише, „легија посвећена смрти”.
Ову симболику су касније делимично прихвати и други балкански ратници и други народи. Најпопуларнија је била међу припадницима Српске револуционарне организације који су  комитовали и  четовали у Старој Србији и Македонији, помажући борбу српског народа против Бугара, ВМРО-ваца, Турака и Арнаута све до ослобођења 1912. године.
Избор овакве заставе не треба да чуди. Сваки четник-добровољац, приступајући организацији, већ унапред је себе жртвовао за остварење узвишених идеала – ослобођење српског народа и прикључење Матици.

ХРАБРОСТ ИЗБРИСАНИХ ИЗ БРОЈНОГ СТАЊА

„Мртвачку главу” са укрштеним костима радо су истицали на својим скуповима и припадници организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. На обредном крсту пред којим су припадници ове организације полагали заклетву, подно ногу Спаситеља важно место има и „Адамова глава”. Тајна соба ове организације, где су полагане заклетве, била је без икаквог намештаја сем једног стола прекривеног црном тканином. На њој су били извезени „мртвачка глава” и натпис: „Уједињење или смрт”. На столу су стајали обредни крст, лобања, нож, револвер и ампула са отровом, а зидове су прекривале, такође, црне заставе са „мртвачком главом” и натписом.
Под оваквом заставом четници су у Првом светском рату учествовали у свим важнијим биткама и прославили се као посебне јединице, јуришне и ударне, делујући као претходница или у непријатељској позадини.
Четнички симбол уводи се и званично у оружане снаге Краљевине Југославије 24. априла 1940. године. Тада,  наредбом министра војске и морнарице, установљена је Четничка команда, језгро око којег су основане посебне (четничке, јуришне) јединице за диверзантске акције у позадини непријатеља. Уредбом је прописана и униформа, као и ознаке ових јединица, које не треба мешати са каснијим четницима генерала Михаиловића. Нож се носио у ножницама на којима је био знак јуришних јединица – „мртвачка глава” са укрштеним костима. Тај симбол,  исти за све чинове, носио се и на крагни.
На почетку Другог светског рата, након издаје и брзог краха Краљевине Југославије, герилци Југословенске војске у отаџбини такође истичу заставу са „Адамовом главом” и две верзије натписа: „С вером у Бога – за Краља и Отаџбину” или „ С вером у Бога – Слобода или смрт”. Народ је овај део Краљевске југословенске војске који није признавао капитулацију пред немачким окупационим снагама прозвао четницима, па је било логично да преузму и симболе од својих славних претходника.
И за време несрећних ратова у рушевинама „друге Југославије”, међу српским ратницима  поново почиње употреба овакве заставе.

***

Поклон руских монахиња
Јаков Петрович Бакланов (1809-1873), генерал Донске војске и један од јунака Кавкаског рата (1817-1864), први је развио борбени црни барјак са „мртвачком главом”. Он је на Кавказу је командовао 17. и 20. козачким пуком. Горштаци су га се бојали и били убеђени да је повезан са нечистим силама. Руси су га често упоређивали са Јермаком Тимофејевичем, чувеним освајачем Сибира.
Једном, Јаков Петрович је добио пакет од монахиња из једног од руских манастира. У пакету је била црна застава са извезеном белом „Адамовом главом”, те изводом из Символа Вере: „Чаю воскресения мертвых. И жизни будущего века. Аминь.” („Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин!”) Та застава, од које се генерал није одвајао до краја живота, ширила је још већи страх међу горштацима, „често је и сама заводила ред и побеђивала”.